Ne bojim se boja

Naslov teksta direktno zajmim od novosadskog benda Boye, odnosno od njihovog albuma “Boye se ne boje”. Iako Boye nisam aktivno slušao, sećam se ponekog njihovog spota u vreme (prva polovina devedesetih) kada sam otkrivao domaću (jugoslovensku) i svetsku muziku. Ali planiram da propušteno ispravim (našao sam njihova izdanja u digitalnom obliku) i nadam se da će uskoro negde moći da se nađe dokumentarac “Prvi pravi ženski zvuk” režiserke Brankice Drašković. Ali ovo nije tekst o bendu, već o nekim drugim bojama…

Ko je ova cvećka? (Foto: {a href=”http://www.flickr.com/photos/bryanandjess/3380162394/sizes/l/in/photostream/” target=”_blank”}jessi.bryan{/a})

Prethodnih nedelja, nakon poslednjeg teksta na ovom blogu, bio sam u popriličnom haosu. Dovršavali smo prvu fazu preseljenja s Liona u Blok 61, s Tanjom i Peđom sam aktivno radio na pripremi BlogOpena, a odmah zatim sam u redakciji uleteo u pripremu novog časopisa Connect (uz postojeće obaveze oko PC Pressa). Uz sve to, nakon višemesečne pauze nastavio sam sa studiranjem i rešio da idem što redovnije na predavanja. A danas je bio i Dan republike…

Plavo, belo, crveno! To su boje koje mi odmah padaju na pamet. “Tri najlepše boje” koje me podsećaju na vreme kada je značenje Dana republike prepoznavano. Nisam imao tu “sreću” da u vreme SFRJ za 29. novembar vežem i sećanje na klanje svinja. Sa tim sam se, kao i sa traženjem značaja Dana republike u mom mikrouniverzumu, suočio tek u post-SFRJ vremenima. Zato danas mogu samouvereno reći da bi i država u kojoj sada živimo morala obeležavati Dan republike – ne kao zamenu za Dan državnosti, niti Dan ustavnosti, već zbog toga što je na taj dan uvedeno republikansko uređenje. Doduše, od republike koja u zvaničnim obeležjima fura krunu, to se teško može očekivati.

Još nešto se od takve loše definisane države teško može očekivati. To je da prema onima koji ponosno vijore duginu zastavu iz prethodnog teksta ima odnos isti kao i prema većini njenih stanovnika. Uostalom, ona je već u ustavu svoje stanovnike podelila na Srbe i ostale, pa zašto bi prema pederima i lezbejkama imala išta bolji odnos. Ali to ne znači da postoje neki “važniji poslovni” da bismo tek potom radili na “manje bitnim”. To je samo loš izgovor. Odmah treba zahtevati pravo na brak i usvajanje dece! I onda se treba boriti za te ciljeve. Ubeđen sam da će brže biti ostvareni nego da čekamo da dođu “sami od sebe”. I to ne treba da uradimo zbog EU, niti uprkos EU, već samo zbog nas.

A ja zbog sebe korak po korak završavam fakultet. Za posao kojim se bavim mi to nije potrebno, ali su mi teme koje izučavamo bitne. U ovom semestru najviše vremena sam posvetio kursu “Rod i kultura” koji se, banalno govoreći, bavi feminizmom. Preciznije, bavi se odnosnom između polova (mora li da ih bude samo dva?) i rodova, njihovim sadržajem, promenom kroz istoriju… stvarima koje svakodnevno prihvatamo ne razmišljajući o njima, ali kad samo zagrebemo površinu shvatimo da smo kao društvo (ne samo u okviru Srbije) daleko od ravnopravnosti. (Ako vas tema interesuje, preporučujem knjigu Adriane Zaharijević “Postajanje ženom”.)

Ne znam kojim bih bojama označio feminizam, niti želju da se Zoološki vrt umesto proširenja zatvori. Znam koje boje stoje iza toga da bismo pored sveprisutnih političkih opcija morali da nađemo vremena da saslušamo i ideje koje propagiraju anarhisti, pirati i svi ostali koji nisu mnogobrojni ali su deo našeg šareniša. Sve te sitnije i krupnije stvari po kojima se razlikujemo od okoline jesu neke boje. I mene te boje razlilitosti ne plaše. I zato ovaj tekst, iako ima elemente hejtovanja, zapravo treba da bude pozitivna priča o tome da je naš život lepši upravo zbog stvari koje nas razlikuju. Koliko bi samo bilo dosadno da svi ličimo k’o jaje jajetu?! Uostalom, nisu ni sva jaja ista…

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *