Izbori: 3 ideje

Konačno sam dočekao svojih 5 minuta da, dok partije ćute, ja malo bockam tišinu. Doduše, neću pisati o ovogodišnjim izborima, već o nekoliko za izbore vezanih ideja.

Prva ideja se odnosi na moj lični odnos prema glasanju, a u njegovoj izgradnji važan korak je bilo gledanje serije Wire. (Ko nije gledao, nek otrči do Piratskog zaliva…) Otrežnjujuće deluje spoznaja da su oni za koje glasamo u velikoj meri nesposobni da reše probleme zbog kojih ih biramo. Kad je već jasno da svoje probleme moramo rešavati sami, ostaje samo da razrešimo dilemu – da li glasati pragmatično za najprihvatljivije kandidate ili glasati idealistički za kandidate sa kojima delite (većinu) uverenja? (U svakom slučaju, mislim da je prošlo vreme glasanja protiv.) Iako su ove dve opcije prilično bliske, dovoljno su različite. Ja ove godine nisam raspoložen za pragmatizam… dok sam izuzetno raspoložen da samostalno rešavam svoje probleme.

Gde ide vaš glas? (Foto: {a href=”http://www.flickr.com/photos/alanstanton/5687312645/sizes/l/in/photostream/” target=”_blank”}Alam Stantom{/a})

Druga ideja je moje razmišljanje o tome ko bi trebalo da ima pravo glasa. Najpre, mislim da registracija za glasanje nije loša ideja. Tako se i pre samih izbora građani mogu podstaći da budu aktivniji, a procenti se raspoređuju na osnovu broja onih koji su pokazali interesovanje za učešće u celom procesu. Pored toga, mislim da dijaspora ne bi trebalo da glasa. Možda imaju interes da se u zemlji iz koje su situacija promeni da bi se vratili, ali svakako da imaju već interes da utiču na život u zemlji u kojoj se trenutno nalaze. S druge strane, strani državljani koji imaju stalno prebivalište u nekoj zemlji imaju veći interes da tu gde su sad utiču makar kroz svoj glas, tako da mislim da bi oni koji, recimo 5 godina, žive u Srbiji trebalo da dobiju mogućnost da ovde i glasaju…

Treću ideju sam čuo na Share konferenciji, a iz usta Smarija McCarthyja. Na engleskom vote proxying, na našem bi moglo biti – ustupanje glasa. Ideja je da glas koji koristimo na izborima i referendumima, možemo da ustupimo osobi koja bi glasala i u naše ime. Ideja možda deluje glupo kad se pogleda koliko puta godišnje taj glas koristimo, ali paralelno s ovim predlogom išlo bi se i na povećanje broja odluka oko kojih bi se građani pitali. Tehnologija naravno omogućava relativno laku implementaciju ovog sistema, a krajnji rezultat je direktniji uticaj svake osobe na odluke koje su ranije donosili izabrani predstavnici. Ustupanje glasa ne bi bila trajna odluka, već bi svako odlučivao, za svako izjašnjavanje, da li će glas ustupiti nekome u koga ima poverenja i bolje se razume u konkretnu temu, ili će se samostalno uključiti u razmatranje pitanja i glasanje o njemu.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *