IT reciklaža

Nedavno se pomalo stidljivo domaćom IT javnošću pronela vest da je otvoren centar za reciklažu informatičke i elektronske opreme. Preobimno bi bilo da pokušam da analiziram razloge zašto je to tako, ali je činjenica da me to podstaklo da danas odem do reciklažnog centra koji je kompanija Božić i sinovi pokrenula još u junu prošle godine. Osim uvida u to kako BiS IT Recycling centar radi, mnogo snažniji utisak su na mene ostavile informacije koje sam dobio “off the record”.

Naime, u Srbiji još od 1996. godine postoji Zakon o postupanju sa otpadnim materijama (LATINIČNA verzija) koji nije preterano precizan i omogućava čuvena tumačenja, ali svakom dobronamernom je jasno da promoviše ideju reciklaže kad god je to moguće i kažnjava nesavesno postpupanje sa otpacima. A otpaci mogu biti i “predmeti isključeni iz upotrebe” u šta se pokvarena ili prevaziđena IT oprema lepo uklapa. Ipak, mnogi ignorišu zakon pa “predmeti isključeni iz upotrebe” završavaju gde stignu. “Ljudi na položajima” traže da se “ugrade u cenu reciklaže” i tako ućare nešto za sebe… Klasična priča koje izgleda nikako da se oslobodimo. Najsvetlija tačka u toj priči su republički inspektori koji po prijavi izlaze na teren, podnose prijave, ali ih ima samo oko 90 za celu Srbiju… a naravno da se ne bave samo IT otpadom.

U EU su stvari mnogo preciznije definisane. 2002. godine je doneta WEEE direktiva koja odgovornost za elektronski otpad stavlja na teret proizvođača (to kod nas ne postoji), pa je zato njihov trošak (ili neki njegov deo) za kasnije odlaganje i reciklažu uređaja uračunat u cenu. Po predlogu Zakona o upravljanju otpadom (kada će biti usvojen teško je reći) predviđa se slično, makar za “opasan otpad” u koji spadaju i elektronski (pa samim tim i IT) uređaji. Ovo je samo početak mog bavljenja ovom temom… Za martovski broj PC Pressa priprema nešto opširiniju priču o IT reciklaži i centru u Omoljici (okolina Pančeva).