Zašto me nema…

Tokom oktobra samo 3 posta. Čini mi se da sam čak i tokom letnjih odmora više pisao (mislim na blogu pošto u offline režimu pišem praktično svakodnevno). E sad, ako znate čemu je početak u oktobru, onda možda kapirate i zašto imam manje vremena & snage za pisanje…

Odgovor – opet sam student 🙂 Ne brucoš, to bih verovatno malo teže podneo, ali 12 godina nakon što sam prvi put upisao fakultet rešio sam da je krajnje vreme da dođem do neke diplome. Ali ne baš i bilo koje. Već mesec dana sam student Fakulteta za medije i komunikacije na Singidunum univerzitetu. Da, to je još jedna privatna i prilično skupa škola, ali vredi. Gledano čisto tehnički – primenjen je bolonjski sistem, što znači da svaki ispit donosi neki broj poena, za semestar ih treba skupiti 30, odnosno za 3 godine studija 180 i eto bachelor diplome. Ko hoće dalje – može. Predavanja su takva da se od studenata očekuje da na čas dođu pripremljeni, odnosno da pročitaju odgovarajuće tekstove iz hrestomatije (zvuči k’o neka opaka bolest, zar ne?) i da se u meri u kojoj to osećaju da mogu uključe u diskusiju o temama kojima se pročitani tekstovi bave. Pored toga, obaveze studenata su i da tokom semestra pišu komentare, eseje, seminarske radove itd. Prisustvo predavanjima i pisanje tih radova utiču sa oko 50% na krajnju ocenu, a ostatak se osvaja na završnom ispitu koji je opet, u većini slučajeva, u formi pisanog rada.

Iako na prvi pogled zvuči lako – ideš redovno na predavanja, malo čitaš neke tekstiće i pričaš na času… Nije lako. Barem ne meni koji od 9 sati sedim u kancelariji ili jurim po press konferencijama, a onda u 16 krećem na fakultet da bih od 17 do 20h bio na časovima. I tako svaki radni dan osim petka. Kad dođe vikend želim da pročitam tekstove za narednu nedelju i napišem radove koje ću predavati, ali snaga ne dolazi… pa onda uveče nakon predavanja pokušavam da se pripremim za naredni dan i onda ispadne da do 1-2 ujutro čitam Benjaminov tekst o Umetnosti i doba tehničke reprodukcije. Na sreću pa ima kolega koje ili imaju manje posla ili im sve to mnogo lakše pada pa uspešno diskutuju na časovima dok ja kao sunđerčić upijam…

Ono što je takođe super u ovoj školi su profesorke i profesori koji znaju (bar meni tako deluje) o čemu pričaju. Ne bih navodio njihove biografije (a dobar deo njih nam je uz silabus predmeta dalo i svoj kratki CV čisto da znamo s kim imamo posla) – imena su dovoljna, pa guglajte. Tu su npr. Dubravka Đurić (ako ste u Novom Sadu sutra uveče posetite izvođenje njene poezije), Jelisaveta Blagojević, Tatjana Rosić, Sanja Petričić, Milena Marković, Ivan Stanković, Novica Milić (sa gostujućim predavačima), Branko Čečen, Jonathan Boulting i Oleg Novković. To su oni na čija predavanja idem, a ima tu još ljudi… Dekanka je Nada Popović Perišić koja se potrudila da sa svakim (barem koliko ja znam) studentom lično porazgovara pre upisa.

I, naravno, uvek je lepo u novom okruženju koje i samo za sebe deluje pozitivno upoznati interesantne ljude koji su u situaciji sličnoj mojoj. Ima tu ljudi raznovrsnog bekgraunda, uvek je i par “mudrosera”, kako reče jedan kolega, koji na svaku temu moraju da “drže tezgu”, niz onih koji sve što profesori kažu shvataju previše bukvalno pa im je teško objasiti išta, ali na sreću uspevam da najviše komuniciram sa onima koji ne spadaju ni u jednu od te dve ekstremne grupe 🙂

U ponedeljak mi počinje 5. nedelja na 3. fakultetu. Ako je preživim neću, kao Miki iz Velikog brata , za taj “uspeh” dobiti 20k evra za dobrotvorne svrhe. Moja treća šansa znači da će nakon pete nedelje doći i šesta te da ću narednih skoro godinu dana čitati i pisati i diskutovati o zanimljicim i (povremeno) teško shvatljivim stvarima i da ću na kraju tog procesa konačno (valjda) imati diplomu…