Uh kakva subota!

Još uvek sam preumoran od juče održanog BlogOpena ali i oduševljen celim dešavanjem. Gledajući šta se sve dešavalo pre, oko, tokom i posle zvaničnog dela, jasno mi je da se Tanja pošteno polomila organizujući sve… Obezbedila je da u Novi Sad dođu vrlo zanimljivi ljudi i većinu prisutnih (nadam se) oduševe.

Sve je počelo Tanjinim obraćanjem i zahvaljivanjem saradnicima, potom se prisutnima obratila blog-konzumentkinja Aleksandra Kolar (najpoznatija kao nekadašnji PR festivala Exit), a za kraj svečanog otvaranja se prisutnima obratila i predstavnica (loše pamtim imena pa ne bih da lupim) iz Sigurne ženske kuće u Novom Sadu i zahvalila blogerima za pomoć da sajt Centra za socijalni rad bude vidljiviji na internetu.

Usledio je glavni program jesenjeg BlogOpena a započeli su ga Gregor i Ervin iz Blogorole od kojih sam očekivao uobičajeno dosadno predstavljanje još jednog agregatora a dobio najavu potpuno nove verzije sajta (biće puštena u rad 15.11.) i predstavljanje štampane verzije Blogorole u saradnji sa izdavačkom kućom Večer. Kako i dalje više volim papir od ekrana, to me oduševilo a i korisno je – blog priče, autori i adrese doći će do publike koja blogosferu inače ne prati. Štampana Blogorola će se u Sloveniji pojaviti za Dan republike (29.11.) a izlaziće sedmično.

Potom je Dejan Bizinger predstavio nekoliko projekata u kojima angažovan – B92 blog, Humanost.org, Razgovori, a osvrnuo se i na Twitter kao najnoviji web hype (kojem sam u petak i ja podlegao). Na žalost, od Dejana nisam čuo ništa novo ali ko mi je kriv kad previše revnosno pratim dešavanja na domaćem netu. Priča Vladislave Gordić Petković o književnoj kritici u elektrosferi mi je super legla. Uporedila je “klasičnu” književnu kritiku sa blogovima o knjigama, a vrlo je lepo primetila da se oko subjektivnih stavova autora bloga potom razvijaju objektivni stavovi o nekom delu tako što se posetioci bloga prepoznaju u onome što pročitaju. (Barem sam ja to tako shvatio.)

Poslednje predavanja glavnog programa održala je Stephanie Booth (Climb to the Stars). Nju sam upoznao dan ranije kad sam je dočekao na aerodromu. Na prvi pogled je jasno da je Stefanija vrlo pozitivna lujka koja demonstrira savremeni trend da neko ko ima znanje ne mora da izgleda ozbiljno; to govore plava kosa sa roze pramenovima, drečavo roze iBook, Moo kartice… Njena priča o tome kako izgleda biti blog konsultant je bila veoma inspirativna i verovatno mnoge naterala da razmisle o sopstvenim karijerama (ne moramo svi postati blog konsultanti) te pokušaju da se redefinišu.

Tokom pauze za ručak nisam klopao, naleteo sam na Sinišu i otišli smo na pivo. Taman da se malo ispričamo a ja i opustim za učešće na panelu kojim je uspešno kormilario Miloje Sekulić. Nas petoro učesnika je pokušalo (i uspelo) da makar otvori priču o tome kada i da li blogovanje može biti novinarstvo (i obratno). Goran Aničić i ja smo tu bili kao predstavnici geek novinara/blogera, Dušan Belić kao autor bloga o Symbian uređajima koji je “to dobro naplatio”, a Nebojša Spaić i Zoran Stanojević (poznat po kolumni Navigator u Vremenu) su kao predstavnici “stare garde” pokazali da još uvek ne shvataju blog do kraja. Ovoj temu ću posvetiti jedan poseban post da se ne bih sada raspisao…

Kraj zvaničnog dela – blog aktivizam. Učesnici su bili Zoran Stanković iz borske organizacije BITNO i Željko Peratović iz Hrvatske. Na žalost, svi smo bili preumorni da bismo potpuno pažljivo slušali njihove priče, ali je bitno da je Zoran pokazao da internet i blog mogu omogućiti građanima da kažu ono što drugačije ne mogu, te da preko bloga i dobiju publiku koju to što imaju da kažu zanima. Peratović je na najbolji način ličnim primerom pokazao da blogovanje može biti novinarstvo, te da može biti forma u kojoj novinari koje niko ne želi objavlji(va)ti mogu doći do javnosti, kao i da to zaista ima odjeka. To je Željko osetio na svojoj koži tako što je bio priveden/uhapšen zbog onoga što je pisao na blogu. Kako je zbog toga što se bavi razotkrivanjem sprege tajnih službi, medija i organizovanog kriminala, interesantan upravo tim službama po kraju njegove priče šalili smo se da sada treba da se predstave prisutni pripadnici DB-a. I ko zna, možda je zaista bilo nekog dobro prerušenog u amfiteatru SPENS-a.

Paralelno sa panelom i pričom o aktivizmu, Dragan i Peđa su održali dve radionice koje su bile izuzetno dobro posećene. To me dovodi i do najvećeg razočarenja drugim BlogOpenom – veliko interesovanje blogosfere i brzo popunjavanje kapaciteta, a potom nepojavljivanje oko polovine (moja slobodna procena) prijavljenih. Vrlo mali deo onih koji nisu došli je i otkazao učešće, a neki su čak i potvrdili dolazak a potom se nisu pojavili…

Zaključiću ovaj predugi osvrt na BlogOpen pominjanjem geekovske majce koju je Peđa nosio (detektovao je i najsuptilije promene u Wi-Fi signalu) i koji je pomoću BlogTV-a uživo prenosio sve što je stigao, knjige blog zapisa Blogopedija i podsećanjem na humanitarni karakter BlogOpena – ovaj put pomoći Sigurnoj ženskoj kući.