Unazađivanje Srbije – scena druga

Nakon što sam par dana odmorio mozak od političkog usijanja, nekako sam spontano počeo da razmišljam šta se u stvari dešava. Naravno, možda moj zaključak nema mnogo veze sa istinom, ali meni sve ovo nakon 17. februara neodoljivo liči na pokušaj da se dovrši ono što je započeto 12. marta 2003. ubistvom premijera.

Šta se tada pokušalo? Pokušalo se da se Srbija vrati na nacionalističko-izolacionistički put u kojem je opasno ne biti pripadnik vladajućeg naroda, dodatno loše neslagati se sa državni(čki)m vođama, a naročito pogrešno smatrati da ova država treba da čvrstim koracima ide ka Evropskoj Uniji. Naravno, ovo su “samo” površinske manifestacije potrebe određene grupe ljudi da držanjem građanstva u stanju straha i panike sebe održi na visokim pozicijama koje donose moć i novac.

Nakon 12.03.2003. taj pokušaj je stigao do pola. Ne zato što pripadnici nekih partija na vlasti nisu osetljivi na moć i/ili novac, već zato što ne žele sve partije da na isti način dolaze do toga. Mnogo je bolje da zato jedna ili manji broj srodnijih grupacija drže sve konce u svojim rukama, pa se i moć i novac na srodniji način nalaze kod grupacije koja broji manje članova.

Kada se pogledaju svi pokušaji aktuelne vlade Srbije da reši problem koji je neprestano narasto (jeste, u pitanju je Kosovo i konstantan put ka nezavisnosti), nekako postaje jasno da rešenje tog problema nije bio prioritet pregovaračkog tima. Prioritet je bio odugovlačanje, stvaranje sve snažnijeg osećaja bezizlaznosti (koji sam dok ovo pišem ćušnuo u neki zadnji džep) kako bi se ta grupa koja bi i moć i novac što bolje spremila za ono čemu se sve vreme nadala i što se desilo 17. februara.

Jedinu nadu da njihov plan neće uspeti polažem u rezultate kojim je novopečeno Ministarstvo za dijasporu ili bez portfelja (kako kome draže) duboko razočarano. Oko 48% ljudi je pre 17. februara pokazalo da je svesno situacije i da ne želi ništa više od oštrog diplomatskog protesta zbog proglašenja nezavisnosti. Isto tako, plašim se što je tada 43% bilo makar za prekid diplomatskih odnosa (najoštrije diplomatske akcije) a od toga 19% posto je podržavalo i vojnu akciju… Plašim se jer retko gde se može čuti išta što bi pomoglo da se građanstvo sve više odlučuje za mirnu opciju, a dobar deo medija ga napujdava i podiže ti 43% posto…

…

Šta god da bude na kraju, ono što mislim da će se svakako desiti je da će Srbija sve više postajati država Srba i građana koji to nisu i koji će zbog toga osećati različite vrste pritisaka… Loša i tužna perspektiva, ali u suštini nastavak trenda koji je započet kreiranjem prve DSS-ove vlade. Da li se može preokrenuti. Svakako da može, ali već i “vrapci na grani znaju” od koga to najviše zavisi… Mi koji ne odlučujemo možemo samo pokazivati podršku…