Treća sreća?

Pripremajući trinaesti tekst za ovo moje malo parče blogosfere, krenuo sam od biranja teme koja mi je dovoljno značajna za jubilej, preko megalomanskih planova da u jedan tekst utrpam gomilu toga, do toga da više od mesec dana nakon što sam odabrao temu prvobitni tekst još nije gotov… A pripremajući ga pročitao sam dosta zapisa na raznim blogovima, kako onih koji s kojima sam se slagao, tako i onih koji su mi se gadili. Prošao sam kroz neku vrstu mazohističke katarze čitajući razne bljuvotine i shvatio da ovaj tekst mora biti kraći, konkretniji i ličniji od onoga što je prva verzija pretila da postane.

Zastava duginih boja (Foto: {a href=”http://www.flickr.com/photos/moktoipas/3581448050/sizes/l/in/photostream/” target=”_blank”}Mktp{/a})

Zašto “treća sreća”? U vreme kada je Boban to izgovorio na konferenciji za medije, a nervozna novinarka neke televizije se tiho, a dovoljno glasno, žalila zbog preduge šetnje Kalemegdanom do kafića iz kojeg je najbolji pogled na Pobednikovu zadnjicu, naslov je već bio u draftu. Razlog je taj što ni 2001. ni 2009. godine onaj majušni procenat dovoljno hrabrih da javno podrži borbu za prava jedne ugrožene grupe naših komšija, prijatelja, rođaka, potpunih neznanaca… nije mogao slobodno da se prošeta ulicama glavnog grada države u kojoj živimo. Zato će 10.10. u 10 sati organizatori ovogodišnje Parade ponosa po treći put proveriti spremnost svog okruženja da to omogući.

Za mene pitanje održavanja Parade nikad nije postojalo. Ni 2001. godine kada sam poprilično naivno smatrao da je posle 5. oktobra sve bolje, te da će eventualni “kontramiting” biti minoran i oteran od strane policije, ni prošle godine kada nisam verovao kakve budalaštine čitam po medijima, blogovima, tviteru i fejsbuku. Prijateljima koje je interesovalo zašto podržavam održavanje sam nekad naširoko, a nekad ukratko pokušavao da objasnim, ali se na kraju sve svelo na odogovor – “Zašto da ne?!”. RainDog je to super sumirao komentarišući kod Mahlat; ako mogu radnici Zastave, zašto ne i pederi?!

Može se obrazlagati ustavom, zakonima, standardima kojima težimo… ali potpuno me zabole za to. Ne trebaju mi ni zakoni ni nekakav zapad da mi kažu da je potpuno ispravno da se grupa ljudi koja nikog ne napada, ne promoviše mržnju, ne poziva na nasilje… prošeta ulicama bilo kog grada. Ne mislim ni da je Parada apsolutno neophodna, niti da će rešiti sve probleme LGBT zajednice preko noći (5. oktobar nam je već pokazao da ni jedan dan, niti jedan skup, ne rešava sve), ali mislim da je veoma važan korak ka situaciji u kojoj seksualna orijentacija više neće biti tema. Kada ćemo umesto da javno ćutimo, a potajno šapućemo o nečijoj seksualnosti, o njoj govoriti kao i o odlasku u prodavnicu.

Zapravo, Paradu ponosa podržavam zbog sebe. Zbog prijatelja, rođaka i potpunih neznanaca koji žele da se okupe u javnosti i pokažu da svojim postojanjem nikog ne ugrožavaju. Na žalost, od 2001. do 2009. skoro ništa se nije promenilo, a da li je još jedna godina bila dovoljna saznaćemo uskoro. Radujem se danu kada ću na Paradu doći sa svima koje volim najviše i lepo se provesti šetajući se ulicama Beograda.

* * *

Preporuke za čitanje:

• Jasmina Tešanović o prvoj Paradi ponosa
• otvoreno pismo Bobana Stojanovića gradonačelniku Beograda
• Dijica o drugoj Paradi ponosa
• Blogowski o drugoj Paradi ponosa
• O pokušajima održavanja Parade u Beogradu

* * *

Poslušajte audio klip koji objašnjava zašto je Pobednik simbol Parade:

Parada ponosa 2010 – Pobednik

Potom pogledajte kratak film o Paradi 2001. godine:

Za kraj, pogledajte i dokumentarac B92 o Paradi 2009. godine:

http://blip.tv/b92/reakcija-povorka-ponosa-2647605