Internet ne zaboravlja… nikad!

Jednu od najzanimljivijih prezentacija na BlogOpenu 2011 održao je Hasan Elahi. Nije koristio slajdove, ali je zato scenu ispunio stavom dok je na platnu prikazivao detalje svog projekta podrške vlastima SAD u praćenju njegovih aktivnosti. Izborio se za svoju privatnost potpunim izlaganjem svog života, a poruka koju je pokušao da prenese glasi – izložite se pogledima na internetu!

Ako pogledamo taj stav iz drugog ugla, tu je Mark Zuckerberg, osnivač Facebooka koji je u januaru prošle godine rekao (parafraziram) da ne veruje u privatnost, da je na internetu to prevaziđen koncept, te da korisnici društvenih mreža od nje odustaju (dodajem, ako su svesni svojih postupaka). Njegov interes je značajno drugačiji od Elahijevog, jer on koristeći naše informacije stvara bogatstvo.

A da su informacije koje ostavljamo po društvenim mrežama dostupne svima pokazali su Paolo Cirio i Alessandro Ludovico scojim projektom Face to Facebook. Oni su pokupili podatke s milion Facebook profila, analizirali ih i stvorili lažni dejting sajt. Cilj njihove internet instalacije bio je da pokažu korisnicima interneta koliko se lako njihovi podaci mogu iskoristiti za najrazličitije namene, bez njihovog znanja. (Više o projektu možete saznati čitajući intervju koji sam napravio s njima.)

Ko je prerano kliknuo na Publish? (Fotogradija: {a href="http://www.flickr.com/photos/harshilshah/"}Harshil Shah{/a})

Ne želim sad da se rasplinem diskutujući o (ne)postojanju privatnosti na internetu. Gornje primere sam naveo da bih lakše objasnio da ono što postavimo na internet – zauvek ostaje na internetu. Zašto je to za novinare, odnosno medije važno? Zato što bi, da im je to na umu svaki put pre klika na dugme Objavi, izbegli situacije u koje nekad najcenjeniji domaći mediji sve češće dolaze.

Poslednji je slučaj s Nobelovom nagradom za književnost, pre toga je drmala egipatska ajkula, a verovatno smo mnoge tekstove na B92, Blicu i sličnim lokacijama pročitali verujući u njihovu verodostojnost, neznajući odakle su preuzeti, odnosno da li se izvoru može verovati. U proteklih godinu dana Njuz.net je uspešno blamirao mejnstrim medije, a pre toga su više puta taj posao obavili Ilegalni poslastičari (setite se priča o magnetnim hrvatskim tablicama [LINK1, LINK2, LINK3] ili kafani “Osama” [LINK1, LINK2]).

Godine 2008. bio sam učesnik radionice tokom koje je nastao kratak priručnik za novinare i urednike koji pripremaju sadržaje za internet. Na žalost, organizator (Media centar Sarajevo) nakon njenog završetka nije posebno promovisao to izdanje, ali ono je završeno i nakon par minuta pretrage uspeo sam da ga nađem. PDF knjižica je puna korisnih saveta i primera nastalih kroz interakciju novinara iz zemalja jugoistočne Evrope, a meni na prvi pogled deluje da ono što se u njoj nalazi i dalje stoji.

[attachments size=medium label=doctitle]

Ono što je meni ostalo kao ključna poruka moderatora radionice, Davida Brewera, je sledeće – važnije je biti u pravu, nego biti prvi! Umesto jurnjave za plitkim senzacionalizmom, zastanite, proverite šta se spremate da objavite i budite sigurni da ste uradili što je neophodno da ne narušite sopstveni i ugled medija za koji radite.